Košarka u Srbiji odavno je u živom blatu. Sinoćni incident, u kom su učestvovali kontroverzni trener Partizana Duško Vujošević i navijač Crvene zvezde (ličnost sa ozbiljnom reputacijom, koji se često može videti pored funkcionera fudbalskog i košarkaškog kluba, čak je i član skupštine istog), samo je kap koja je pokušala da padne u, odavno prelivenu čašu
Vučiću, vrati nam omiljeni sport
Moj omiljeni sport je hokej na ledu. Sa velikim oduševljenjem gledam trke Moto GP šampionata i fenomenalnog Valentina Rosija. Vremenom sam zavolela vaterpolo i odbojku, zbog sjajnog odnosa tih momaka prema dresu, kapici, zastavi i grbu države koje predstavljaju, zvala se ona SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, ili samo Srbija. Međutim, važno mesto u mom srcu oduvek su imali košarkaši. Nikako nisam mogla da budem ravnodušna prema liderskim sposobnostima Saleta Đorđevića, neverovatnoj samouverenosti koja je izbijala iz Predraga Danilovića, opuštenosti velemajstora Žarka Paspalja, energiji Vlade Divca, čaroliji Dejana Bodiroge, a naravno i „profesorima“ na klupi Dušanu Ivkoviću, Željku Obradoviću ili Svetislavu Pešiću.
Svaka čast i odbojkašima i vaterpolistima, ali samo su košarkaši bili u stanju da se mere po popularnosti sa, najprecenjenijim ličnostima u ovom društvu – fudbalerima. A opet, bili su milion svetlosnih godina iznad njih, po manirima, ponašanju, obrazovanju, odnosu, inteligenciji...Samo uporedite Đorđevića i Mihajlovića, ili Obradovića i Milovana Đorića, ili možda Dragana Kapičića i Toleta Karadžića, sve je jasno kao dan. Oni su svojim uspesima, ne samo činili veliku radost ovom narodu, već i održavali zdravlje nacije, jer ipak se dete normalno razvija kada ima za idola nekog intelektualca, nego problematičnu ličnost, koja jedino u životu zna da jurca za loptom na nekoj livadi, a i to je pitanje koliko dobro zna da radi.
Zlo, možda baš ono o kojem godinama govori Duško Vujošević, nastupilo je onog trenutka kada su prestali uspesi košarkaša. Pitanje je zašto su prestali? Mislim da je odgovor prost, došli su divlji i oterali pitome. Pogledajte ko danas vedri i oblači u srpskoj košarci i sve će vam biti jasno. Jedan je pod istragom za ozbiljan kriminal, drugi prečesto ulazi u sukobe, što verbalne, a bogme i fizičke, jedan ima nekoliko doživotnih suspenzija zbog nedoličnog ponašanja, a navodno njegov klub važi za najkvalitetniji što se tiče razvoja mlađih kategorija. Kao logičnu posledicu imamo non-stop vanredno stanje na tribinama, neregularna prvenstva, saopštenja koja pas maslom ne bi polizao, itd.
Na žalost, to stanje traje bezmalo 15 godina i ono metastazira. Ne samo što se svaka medalja na velikom takmičenju smatra uspehom neverovatnih razmera, pa što ne reći i incidentom (prošle godine je osvojena medalja posle pet godina, a pre toga 2002. godine), već više niko normalan i ne gleda košarku. Najviše ispaštaju neki novi klinci, poput Kalinića, Bogdanovića, Jovića, Marinkovića, Mitrovića, deca koja bi mogla i da postanu nešto, ali su, krivicom drugih, uvučena u blato i svi ih posmatraju kroz prizmu tragičnog stanja srpske igre pod obručima. Umesto da budu glavni akteri i da sa njima počinju i završavaju se sportske emisije, oni su periferni likovi u jadnoj sapunici odnosa Nebojše Čovića i Duška Vujoševića, za koje se nikada ne bi reklo da predstavljaju dve sportske institucije Crvenu zvezdu i Partizan, već da su u pitanju kafanske siledžije, koje su prvo rasterale sve goste svojim nadvikivanjim i svakog časa su spremni za tuču, u kojoj leti sav inventar.
Ko može da zaustavi ovo srozavanje, nama dragog i toliko potrebnog sporta za zdravlje nacije? Samo jedan čovek. Njegovo ime je Aleksandar Vučić. On ima taj autoritet, što funkcije, pošto je premijer Srbije, što kod naroda, jer ima podršku preko 50 odsto biračkog tela koje izlazi na izbore. Jedino on to može, ali da bi to učinio mora da nađe odgovore na nekoliko pitanja. Koliko država tačno daje košarkaškim klubovima Partizanu i Crvenoj zvezdi i šta je sve učinila da ih spase propasti? Kako je moguće da ličnosti, koje prete novinarima, mogu da budu zaposleni u tim klubovima, u koje se slivaju budžetska sredstva? Kako je moguće da žandarmerija pušta te ličnosti da se u hodnicima hale, restriktivnom prostoru gde smeju da budu samo službena lica, obračunavaju sa trenerima? Dokle će huligani nesmetano praviti nerede, a funkcioneri se međusobno optuživati i vređati bez ikakvih posledica?
Molim vas, gospodine Vučiću, u ime svih onih koji vole košarku i žele da jednog dana, njihova deca za idole ponovo imaju košarkaše, da nađete odgovore na sva ova pitanja i da nam vratite naš dragi sport, kojim ste se i vi nekada bavili. Isterajte te barabe, evo im fudbal, on ionako nije za bolje.
Piše: Tanja Mijić
