Već dugo u dresu Srbije nismo videli momka koji je blistao u mladoj reprezentaciji kod Miroslava Đukića, i dizao kompletnu ekipu kada je dobijao šansu kod Radomira Antića. Toliko dugo da se ne može govoriti o prolaznom padu forme
ENIGMA ALEKSANDAR KOLAROV: Zašto u reprezentaciji igra ispod proseka?!
Aleksandar Kolarov, jedan od najskupljih igrača u istoriji našeg fudbala, dobrano pati već drugi ciklus. Jeste kod Siniše Mihajlovića bek sa topom u levoj nozi, adut Mančester Sitija, bio jedan od najboljih strelaca kvalifikacija, lomio Vels, Makedoniju, dao i gol Belgiji... Ali tu dolazimo do one izanđale fraze kako je, bar što se najpopularnijeg sporta tiče, statistika kao bikini. Ili da se prebacimo na košarku i aksiom te igre: u petorci ti nikada ne treba igrač koji će „uvaliti“ 30 poena, ako njegov igrač da 32.
Kada se sve pogleda hronološki ispada da je Aleksandar Kolarov svoj najbolji reprezentativni fudbal odigrao na Evropskom prvenstvu mladih selekcija 2007. godine pod komandom Miroslava Đukića i nešto kasnije kada je kod Radomira Antića bio jedan od predvodnika snaga koje dolaze i kada je delio minutažu sa Ivanom Obradovićem. Status jednog od vođa definitivno mu je sasekao krila. Imao je veliki kredit član Mančester Sitija kod prethodnog kormilara Siniše Mihajlovića. Spajala je učenika i učitelja i magična levica, ali uz svo poštovanje igrača koji se dokazao i ostvario u Italiji i Engleskoj Kolarov nikada neće biti Siniša. Jednostavno, dokazano je da reprezentacija ne može da živi od njegovih prekida.
Dao je tri gola u prošlim kvalifikacijama. Međutim, na beogradskom meču s Belgijom dozvolio je da ga Lukaku iznese na leđima i omogući De Brujneu brisan prostor u situaciji kod drugog gola. Tada je imao oštar verbalni sukob sa Sinišom Mihajlovićem, koji je želeo da mu na atipičan način stavi do znanja da je on samo običan bek i da ne treba da pravi razliku na suparničkoj polovini. Dobio je Kolarov podršku kompletne javnosti tokom Mihinog treniranja strogoće i autoriteta preko njegovih i leđa Branislava Ivanovića. Verovalo se, nekako po inerciji, da će igrač jednog od najskupljih engleskih timova „nadoći“ u reprezentativnom dresu. Ali – nije. Na Maksimiru je bez preke potrebe, prilikom prekida na našoj polovini, predao loptu u noge Ivanu Rakitiću i inicirao akciju za vodeći gol Hrvatske. Serijal grešaka zaključio je u Briselu, pošto je posle centaršuta Vertongena na drugoj stativi zaboravio De Brujnea...
Svestan da je pored Matića i Ivanovića igrač s najvećim renomeom u reprezentaciji Srbije Kolarov je hteo da nametne autoritet, kao član Sitija želeo je da izgleda nedodirljivo - da bude Nemanja Vidić posle Nemanje Vidića. Radio je to na pogrešan način jer su mnogi u njegovom nervoznom (da ne kažemo nadmenom) stavu prepoznali ozbiljan problem za sve selektore. Na sve to „nakalemile“ su se i loše igre u kontinuitetu, pa je bes Aleksandra Kolarova eskalirao posle razočaravajućeg remija u Jerevanu.
„Tu sam dugo, bilo je nekoliko utakmica, ali nikada nismo imali maksimalnu podršku. Naš narod kao da želi da se ovako nešto desi kako bi mogao da vređa, da stane za kompjuter i da piše komentare kako treba ovaj da igra, a ne treba onaj… Verovatno se tako leče neke sopstvene frustracije. Lično nemam s tim problema, znam ko sam i šta sam“, poručio je vrlo besni Kolarov.
Bek Mančester Sitija treba, pre svega, da objasni srpskoj javnosti zašto ne deluje srećno na terenu tokom reprezentativnih bitaka. Jer to svi vide. I stari i mladi. I fudbalski laici, i oni koji su ceo život proveli s loptom. Treba da kaže da li je nedostatak prave konkurencije uticao na njegove partije...
A i taj problem Radovan Ćurčić bi mogao da reši. Novi selektor je već aktivirao Ivana Obradovića koji igra odlično u Mehelenu, nagoveštava da bi vrlo lako mogao da postane bek od pre pet godina, kada je bio prvi izbor Radomira Antića.
Izvor: Mozzartsport
