Biti jedan od najboljih borilačkih umetnika na svetu zvuči kao ostvarenje sna za svakog praktičara kung fua, karatea ili tekvondoa. Ipak, samo to nije uvek dovoljno da donese uspeh van škola borilačkih veština i turnira.
Početkom dve000-ih, Marko Džonson je bio jedan od najboljih takmičara na turniru. Sin Kuće crnog pojasa Slavnog Vilija „Bama“ Džonsona, Marko je kao junior osvojio sve na vidiku. Dve godine je bio neporažen u praznim oblicima. Zaradio je retku „trostruku krunu“ nakon što je iste godine bio rangiran u oružju, formi i borbama. Severnoamerička sportska karate asocijacija proglasila ga je najboljim takmičarem.
Marko je izgleda bio spreman da preuzme svet turnira. Ipak, samo nekoliko godina kasnije, živeo je van svog auta. Markov profesionalan ћivot preslikao je njegov privatni ћivot dok je odrastao u Baltimoru. Otac mu je bio legendarni kineski stručnjak za borilačke veštine i jedan od glavnih konkurenata osamdesetih i devedesetih godina. Naravno, pripremao je svog sina da bude borilački umetnik skoro od rođenja.
„Dobio sam beli pojas kada sam imao manje od godinu dana“, rekao je Marko. Ipak, njegov otac je imao svoje demone u borbi, pošto se umešao u dilovanje droge, što ga je na kraju poslalo u zatvor. Iako se Marko divio svom ocu i želeo da krene njegovim stopama, omladina je naučila na najteži mogući način da se kloni tog sveta.
Kada je njegov otac pušten iz zatvora, Marko je otišao da živi sa njim. Vili je proveo vreme vežbajući u Kini, u jednom trenutku trenirajući u čuvenom Šaolin hramu. Shodno tome, njegov metod roditeljstva ponekad je odražavao tu strogu pozadinu. „Rekao bi mi da ne idem napolje, a da ne slušam, prebio bi me“, rekao je Marko. „Ako zabrljam u školi, naterao bi me da držim konjski stav sat vremena. Ali bio sam u situaciji u Baltimoru koju deca ne bi trebalo da izlaћu, a da nije.
Uradio to za mene, možda sam bio sam sebi najgori neprijatelj.“
Iako je Marko treniran da bude šampion iz mladosti, Vili nije želeo da ga pusti da se takmiči dok njegov instruktor Denis Braun nije insistirao da je omladinac spreman. Dok Marko nikada nije gurao oca da mu dozvoli da radi turnire, već je odlučio da će borilačke veštine biti njegov život nakon što se navukao na Žan-Klod Van Damovo „No Retreat“, „Bez predaje“ kada je imao samo 4 godine.
Kada je njegov otac zaradio ulogu u TV seriji pod nazivom WMAC Masters, u kojoj su učestvovali mnogi od najboljih takmičara početkom devedesetih, jedanaestogodišnja Marko je dobio ulogu gosta kao „Mali Bam“, dobivši priliku da pokaže svoje procvat borilačkih veština. Dok je bio tinejdžer, pratio je tatu na velike turnire širom zemlje i dosledno pobeđivao.
Da bi njegov sin bio bolji sveserhedni borilački umetnik, Vili bi insistirao da se mladi Marko takmiči u svakoj mogućoj diviziji — ponekad da uđe u do osam kategorija po događaju.
„Pravio bih kineske oblike, ali moji udarci i udarci bi imali više trzavica u njima kao karate osoba“, rekao je Marko. „Onda bih radite karate, ali moj stav bi bio niži kao kung fu osoba. Još uvek sam radio iste rutine, ali od proučavanja svih najboljih ljudi na turniru, uspeo sam da ga kamuflišem dovoljno da mogu da se takmičim u svim tim različitim divizijama.“
Marko je takođe počeo da donosi sopstveni stil takmičenjima u formi, koristeći hip hop da isprati svoje rutine dok su mnogi njegovi konkurenti još uvek koristili tehno ili druge vrste muzike. Razlikovao bi svoju plejlistu da bi maksimalno apelovao na publiku, koristeći lokalne favorite kao što je Luk Skajvoker kada se takmičio u Majamiju ili T.I. kada je nastupao u Atlanti. To je na kraju iznedrilo lični stil koji on naziva „kung fu hip hop“.
Uprkos svom uspehu na kolo, do 2006. marko je još uvek živeo van svog automobila. „Nikada nikome nisam rekao da mi je potrebna pomoć“, kaže on. „Uvek su me učili da idem po svoje.“ Marko bi tu i tamo zaradio nekoliko stotina dolara, takmičeći se na plesnim takmičenjima na lokalnim noćnim mestima u Filadelfiji, a onda bi novac iskoristio za finansiranje putovanja na svoj sledeći turnir, gde se nadao da će osvojiti par hiljada dolara za veliko prvenstvo.
„Ljudi ne shvataju da sam osvojio polovinu turnira od 2006. „Nisam trenirao, ali sam već toliko puta radio formulare (da) sam mogao samo da treniram u mislima.“
Marko je počeo da zarađuje više novca organizujući kućne žurke za poznate ličnosti u oblasti Baltimora, ali je uzbuđenje na turnirima i dalje bilo prinuda. Kakoikada, otac je sina kada je imao 18 godina, i to mu je promenilo prioritete. Shvatio je koliko novca zarađuju vrhunski sportisti u drugim sportovima, a onda ga uporedio sa tim koliko vrhunski borilački umetnici zarađuju. „Ne možete da za zaraрite viљe od 2.500 dolara na turniru, a za to жete moћda morati da provedete 16 sati tamo“, rekao je on. „Počeo sam manje da se takmičim svake godine. Neжu iжi ako ne ponude dovoljno novca. Ako pocepam svoj ACL takmiиeжi se i treba mi operacija, a ne mogu da radim, kako da nahranim sina? Pre nego što se takmičim, moram da se uverim da ima smisla.“
Marko i dalje teži da svoje borilačke veštine pretvori u filmsku karijeru. Ne tako davno, snimio je priču o beskućniku koji je takođe majstor borilačkih veština, i to je postao priznati kratki film pod nazivom Legenda o Kung Fanku. Međutim, umesto da pokuša da skoči u Holivud, Marko ostaje u Baltimoru.
Tamo je našao novi način da borilačke veštine donesu smisao njegovom životu. Radeći sa grupama kao što su „Žive učionice“, „Pametni koraci“ i Univerzitet u Merilendu, on predaje program koji naziva „Da Martial Elements“. To dovodi njegov brend kung fu hip hopa lokalnoj deci kojima je potrebna struktura i vođstvo. „Osvojiću veliko prvenstvo turnira, a nikoga nije briga niti zna ko sam“, rekao je on.
„Ali ja radim sa ovim programom od 2014, i ako sam bolestan i propustim dan, deca plaču, govoreći da ne žele da budu tamo jer se gospodin Marko nije pojavio.“ Tamo odakle sam ja u Baltimoru, niko nije naučio ovu decu kako da izgrade radnu etiku ili (imaju) disciplinu. Sa kung fu hip hopom, činim to kul, pokušavajući da uskladim stvari kao što su čast i integritet sa izgovorenom rečju.“
Marko je rekao da se rezultati više nagrađuju od bilo kog trofeja. Prepričao je priču o jednom detetu sa kojem je radio u lokalnom omladinskom centru, Domu za životne učionice Under Armour. Tamo je učenik često ulazio u prepirke sa nastavnicima. Sada ima 20 godina, taj student je zaposlen kao koordinator za njih.
„Radio sam sa oko 20.000 dece od kada sam počeo ovo i kažem da ne mogu da napustim Baltimor dok taj broj ne bude 500.000“, rekao je on. „Moja najveća pobeda kao odrasle osobe nije neki turnir. Radi sa tom decom.“
Za više informacija o Marku Džonsonu posetite pointmma.com
Ovaj članak se prvobitno pojavio u izdanju časopisa Black Belt za 2020. godinu.
