Vladan Tegeltija, novinar SOS kanala koji nam je prikazao sva velika slavlja košarkaša od 1995. do ove srebrne 2014, u autorskom tekstu za "Blic" TV Magazin otkriva - kako je to zapravo biti uz "orlove", kako se uopšte stiže na sva ona mesta gde su oni, a čega tamo ima, što gledaoci ipak ne vide

KAKO TEGI USPEVA: Presvučem majcu, okrenem akreditaciju i pravac svlačionica!

Rešavao sam problem prvo punjača za baterije, koji mi je prosto eksplodirao, a potom i kamere, koja je otkazala, pošto je snimila jedno tri puta više sati nego što je planirano po njenim tehničkim standardima. "Otvorio" sam se za novu i isplatilo se

Uz ogromnu želju, iskustvo ali i volju naših, uspeo sam da uđem u svlačionicu uprkos tri prstena obezbeđenja: redarske službe, policije i specijalaca. Naime, pred odlazak u Trst dobio sam bermude i nekoliko majica naše reprezentacije. Pred kraj meča presvučem majicu, koju nose svi na klupi iz stručnog štaba, priđem tunelu, okrenem akreditacuju naopako i sa Mutom, pomoćnicima, doktorom i fizioterapeutima pravac u svlačionicu. Za takve situacije se koristi mala kamerica, koja staje u malu torbicu.

Kada snimim deo, odmah otvaram lap-top, ubacujem karticu, grebem i saljem. Raduljica mi je na primer uključivao kabl u struju, Stefan Marković ukucavao šifru za bežični internet u svlačionicu, doktor Gaga i njegovi saradnici donosili vodu da se osvežim... sa Teom, Belim koji su išli na doping, se vraćao službenim autom u hotel u dva po ponoći, gurajući se na zadnjem sedištu, oduzimajući im komoditet i komfor. Hvala još jednom i Saletu i svima iz naše ekspedicije koji su mi omogućili ono što su Duda (Dušan Ivković), Željko (Obradović), Kari (Svetislav Pešić) ili Varaja (Žarko Varajić) pre deceniju i po.

Odavno sam uveo pravilo, koje prenosim mojim kolegama na SOS-u, da nije isti način izveštavanja kada se prati klub ili reprezentacija. Od uspeha reprezentacije živi cela naša košarka. Od škola koje upisuju deca, njihovog i interesovanja njhovih roditelja, onih koji ulažu, prate, podržavaju.

Tada i sada se sećam reči direktora i urednika, Dragiše Kovačevića, koji mi nije pametovao i naređivao, već poslao kao početnika na jedno tako veliko takmičenea kao što je bilo prvenstvo Evrope u Atini 1995. godine, a rekao samo jednu rečenicu:

"Snimi ono sto nema na RTS, ne utakmicu i stereotipne izjave, konferencju za štampu, već ono što niko nema, iza kulisa". Zapamtio sam to i tada i sada.

Izvor: blic.sport.rs