Naša košarkašica Jovana Vukoje, danas postiže i po 45 poena po meču, MVP je hrvatskog šampionata, najbolji je strelac kluba Ragusa iz Dubrovnika (25 poena po meču), prvi je asistent, ima i po pet skokova u proseku

Srpkinja je "Džordan" hrvatske košarke! (VIDEO)

Protiv Gospića je za tri četvrtine postigla više poena od cele protivničke ekipe.

- Rekla bih da je lopta taj dan izabrala mene da budem glavna. Još od detinjstva maštala sam kako izgleda postići 50 poena na jednom meču. Na kraju sam postigla 45 poena, i to za 29 minuta na terenu. Usled izostanka nekih saigračica, otvorilo se više prostora za mene. Ono što je posebno zanimljivo jeste to što sam dala samo jednu trojku, sve su bili ulazi, iznuđeni faulovi, kontre, ukradene lopte.

Kako je biti Srpkinja koja igra košarku sa uspehom u Hrvatskoj?

- Još 2010. igrala sam za Lupu iz Zagreba, ali to mi je bila jedna od najboljih sezona što se tiče međusobnih odnosa. Nikakav problem nisam imala što se tiče nacionalnosti. Posle dva i po meseca su me izabrale za kapitena tima, što je bila prava čast. Mislila sam da posle Zagreba ne može bolje, ali evo, može, u Dubrovniku. Jako je bitno kako se postavite prema ljudima, a baksuz će uvek naći baksuza. Verujem da ima ljudi koji ne mogu da zaborave šta se desilo, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji. Moj odnos je, međutim, zdrav, prijateljski, i to ljudi osete.

 

Njena sestra bliznakinja Nataša takođe je bila vrhunska košarkašica?

- Za to možemo da budemo zahvalne mom ocu, koji je imao mnogo strpljenja za nas i pored svog posla. Nataša, međutim, nije pokazivala preteranu zainteresovanost u početku, ali smo zajedno bile u svemu, pa i u košarci. Mama je jednog dana saznala da Partizan vrši upis članova i krenule smo na treninge. U to vreme sestra je bila viša od mene za nekih 10-15 centimetara i teža desetak kilograma, što ju je činilo dominantnom. Zato je trener tražio da ostane u klubu, oduševljen njenim dvokorakom. Na početku je ona uvek nekako lakši prolaz imala, uprkos tome što sam ja daleko više volela košarku od nje. I kad god su dolazili pozivi za reprezentaciju, uvek je na spisku bila Nataša, a ne Jovana. Ipak, ja se nisam predavala i znala sam da će pre, ili kasnije stići nagrada za moje napore. Ona je nastavila da se bavi manekenstvom, a ja i dalje trčim za loptom.

Pored "trčanja za loptom" u klubu, ima ambicije da se bori i za reprezentaciju Srbije?

- Bila sam član nacionalnog tima do pre tri, četiri godine, međutim imala sam povredu, pa sam propustila jedne pripreme. Od tada je reprezentacija krenula nekim drugim putem, selektorka je izabrala neke igračice koje su se pokazale kao odlične, i zašto menjati tim koji pobeđuje. Oni ostvaruju zaista fenomenalne rezultate, ali naravno da bih se radovala svakom pozivu i šansi, pa čak i da budem na širem spisku. Sad tu nisam, a videćemo za naredno leto, svi se trudimo da tu dođemo.

Kao i svi sportisti i Jovana ima uzore?

- Ne postoji igrač ili igračica koji u mlađim danima nije veličao Majkla Džordana, jer on je jedinstven. Normalno je da smo kao mali skidali njegove poteze, pokušavali da to ponovimo na košu. Od svega toga možda je nešto i ostalo. Ali, pored toga, mnogo sam volela Alena Ajversona, od ostalih mi je Stiv Neš bio omiljena, a od aktuelnih, Kajri Irving mi je broj jedan, umetnik pod koševima. Volim košarkaše koji više nalaze put do koša kreativnošću, nego snagom i masom.

Izvor: Večernje novosti