Svakog dana se susrećemo sa tužnom slikom stradanja srpskog sporta u vremenima ekonomske krize koja traje, već godinama. Čini mi se da od raspada SFRJ kriza nije ni prestajala. Kada god otvorite novine ili uključite TV, čućete žalopojku rukovodilaca srpskih klubova o kritičnom stanju u srpskim klubovima. I to redom od onih najpopularnijih pa do onih najmanjih.
Svi kao Gasprom!
Država kaže privatizacija! I puna podrška istoj, samo dajte zakon. I zakon će neminovno doći. Ućićemo u sferu preispitivanja vlasništva, statusa objekata, dugova itd. Dug i mukotrpan proces usklađivanja realnosti sa zakonskom regulativom. Dok to bude trajalo pitam se šta će biti sa mnogim klubovima koji su rasadnici naših sportskih talenata. Nije sporno da svi oni treba da funkcionišu po tržišnom principu, ali da li mogu svi, ili da li će moći da to rade dok se privatizacioni proces ne završi, jer za svaki takav proces treba vreme. A jel te vremena mnogi klubovi u Srbiji više nemaju!
I ako se dugovi naših najvećih fudbalskih klubova mere u milionima, verujem za njih je možda pristup privatizaciji najlakši i biće najbezbolniji, jer za njih postoji tržište, postoji interes i matematika, da uz pomoć države, i razne stand still aranžmane, subvencije privatizacionim partnerima dođe do zelene grane. Još uvek će se prosečan fudbaler bolje prodati, nego najbolja rukometašica, rukometaš, vaterpolista, odbojkašica ili odbojkaš, i ostvariće prihod klubu i privatnom vlasniku da bude održiv biznis.
Fudbal je globalni biznis koji se najbrže oporavlja od svetske krize. Budimo realni, najveći klubovi se i nisu finasirali iz državne kase decenijama, ono što nisu plaćali došlo je na naplatu, pa država polako naplaćuje poreske dugove i od Zvezde, Partizana, OFK Beograda, Vojvodine, itd. Platili su kamatu za nepoštovanje rokova i vratili su se u poslovanje na „belo“. Pa kada je država mogla da sačeka jednog Mitrovića kralja šunda i Pink, bogme sačekala je i naše klubove i tu nema ništa čudno, takvih primera je bilo i u Grčkoj, Nemačkoj, Belgiji, Italiji, Engleskoj. Nema tu patetike već činjenica da su svi ti klubovi učinili u zadnjih 50 godina mnogo više za društvo nego svi tajkuni i tajkunčići koji su dobili reprogram, i sada te klubove treba privatizovati. Brzo! Naravno uz neminovnu saradnju i kontrolu države, kome se prodaju, za koju namenu će objekti i zemljište biti upotrebljeni! Saradnja koja se ogleda u pojednostavljenju procedura za regeneraciju zapostavljenih stadiona i uz bolji finasijski portfolio koji se ogleda u mogućnost konverzije dugova u državno vlasništvo a zatim prodaju državnih udela po ceni koju odredi tržište i država. I neminovno do takvog rešenja će doći.
Da bi do toga došlo i država treba da shvati da je neminovno da se podigne socijalna odgovornost kompanija koje su ušle i ili ulaze u Srbiju. Sve one koje dobijaju razne benefite za korišćenje srpskih privrednih i prirodnih resursa. Da se jednostavno jasno postavi pitanje gde ide profit! U svim uređenim zemljama u EU nametnuto je pitanje odvajanja dela profita za socijalnu odgovornost i pomoć državi bitnih sektora društva koji su u krizi. Sport je jedan od njih. U debeloj krizi. Naravno sport nije jedini segment u krizi, ali mislim da je ekstremno bitan za našu naciju pa se ovde bavimo samo njime.
Neophodno je da i ostale kompanije kao Gasprom prepoznaju svoju socijalnu odgovornost ali i interes na tržištu, Srbi vole sport, verni su navijači ali i verni konzumenti proizvoda istih tih kompanija, i počnu da finasiraju sportske organizacije od nacionalnog interesa, da im pomognu u postavljanju jasnih principa poslovanja, pomognu u negovanju sportskih talenata. Logično je kada neko uloži novac da će i transparentnost tih klubova i organizacija biti veća, samim tim i država će manje morati da brine o ispravnosti poslovanja istih. Kada zaintersovani kupci za naše klubove vide da postoji sklad između sportskog i ekonomskog interesa, i aktivnog stava države, privatizacija će biti lakša. Naravno, mora Srbija da nađe način i da se omoguće beneficije za svakog ko ulaže u sport, u vidu poreskih olakšica, prioriteta u dobijanju neophodnih dozvola i sl. Jasno, zakonski.
Šta takvim pristupom dobija država?
Dobija da sa smanjenim budžetom za sport u vremenu štednje veći broj sportskih organizacija će se skinuti sa državnih jasla, biće u budžetu više novca za sportske organizacije i njihove sportske programe, kao i klubove koji su neprofitabilni ili nema tržišnog interesa za iste. Realno od više hiljada klubova u Srbiji možda su par desetina interesantni za privatizaciju.
Nemojmo se zavaravati da će neko kupovati, atletske, streljačke, vaterpolo klubove, odbojkaške, rukometne klubove, plivačke, bokserske, skijaške, bob itd. A to su sve proizvođači vrhunskih olimpijaca. Bez svih njih masovnost se smanjuje, bez masovnosti dece u njima, njihovog trenerskog kadra, neće biti ni vrhunskog rezulata! A mi smo zemlja sporta i po nerealno visokim sportskim dometima u odnosu na broj stanovnika i uslove u kojima radimo, poznati smo u svetu, uz dužno poštovanje školskom i amaterskom sportu! Moramo biti jedinstveni da je sport ozbiljan faktor u promotivnim aktivnostima republike Srbije.
Olimpijada u Riju 2016. je najveći planetarni događaj, kada treba da promovišemo jaku naciju i stabilnu državu, da nastavimo sa vraćanjem ugleda naciji, a to niko ne radi bolje od sportista. Olimpijske medalje strelaca, boksera, plivača, vaterpolista, rukometaša su modus vivendi za ovaj narod. Zato je ovo način da se kaže gospodo izvolite, pružili smo Vam odlične uslove za rad i pomognite proces stabilizacije sporta u Srbiji, i ne samo Gasprom, već Telenor, VIP, Idea, Delheze, Fiat, Henkel, Pirelli, Eagle Hills, Intesa banka, Raiffeisen bank, Erstebank i svi ostali multinaconalni konglomerati i nemultinacionalni. Ostvarujete profit u Srbiji jer država Srbija i njeni stanovnic-navijači srpskog sporta su vaši klijenti! Zato pomognite, ozbiljno, ne prašinom Vaših profita!
Sledite primer Gasproma!
Piše: Dezmond Tutu
