Utakmica protiv Grčke najvažnija je košarkaška utakmica Srbije u poslednjih deset godina. Važnija i od one dve pobede na prošlom Mundobasketu protiv Hrvatske i Španije. Jer, posle dugo vremena igrala se srpska košarka. To nema veze sa taktikom ili organizacijom igre. Srpska košarka je više metafizika koja prati razvoj igre na terenu, kada gledalac oseća da će na kraju pored imena Srbija da bude veći broj poena
BASKET METAFIZIKA: Kako smo ponovo zaigrali našu igru!
Nešto se dešava sa ovom planetom. Nije samo da belci repuju a crni igraju golf. Brazilci u fudbalu primaju sedam komada na svom terenu, a u košarci su favoriti protiv Srbije. Nije da je brazilska košarka instant proizvod, ali slika u kojoj smo mi autsajderi protiv Brazila jednaka je nezamislivoj slici u kojoj u fudbalu Brazilcima drhte noge od Mađara.
Jesu Brazilci u povojima ove igre bili povremeno globalni strah i trepet, ali od onog Svetskog prvenstva u Ljubljani 1970. kada smo mi uzeli prvo svetsko zlato, a Brazilci (tada srebrni) poslednji put igrali važniju ulogu na Mundobasketu, postavljene su zakonitosti koje nikome ne smeju da daju za pravo da srpske košarkaše protiv nekoga proglase autsajderom.
I zato je utakmica protiv Grčke najvažniji meć Srbije u poslednjih deset godina. Važniji i od dve pobede na prošlom Mundobasketu protiv Hrvatske i Španije. Srpska košarka je više metafizika koja prati razvoj igre, kada nezavisno od onoga što se dešava na semaforu, gledalac oseća da će na kraju pored imena Srbija da bude veći broj poena.Pomalo kao 2002. kada su naši gubili po deset razlike i od Amerike i od Argentine, ali niko tada nije "prizivao čudo".
Jer, kad pobedi Srbija (pod bilo kojim imenom) to nikako nije čudo. Ova reprezentacija još više je podsetila na generaciju iz Atine 1998, kada su na Svetsko prvenstvo otišli sa (skoro) drugim timom. I polufinale i finale rešavali su u poslednjim sekundama, očekivalo se da će "pući" negde usput, ali sve i kada su gubili, bili smo sigurni da će na kraju pobediti.
Na EP 1999, u polufinalu protiv Italije isto smo imali oslabljen tim, i gubili smo. I tada sam osetio da će "sve biti u redu". Stigli smo ih, ali na kraju izgubili. Već 2005. u Beogradu protiv Francuza kada se lomila utakmica nije bilo tog osećaja da će sve biti u redu. Nije ga bilo ni 2010. protiv Hrvata i Španije. To su bile one utakmice kada znaš da si imao sreće, da je sve moglo da ode na drugu stranu.
Taj osećaj metafizičke snage srpske košarke vratio nam se u Španiji. Sada je nebitno na kom mestu ćemo završiti Mundobasket.
Levo od Albukerkija
Internet, a pomalo i takozvani tradicionalni mediji, trpe ovih dana ogorčenje prema Amerikancima koji se oduševljavaju "što jedan njihov košarkaš ne zna gde je Slovenija" Reče Demarkus Kazins iz Sakramento Kingsa kada su ga pitali gde je Slovenija: "Ne znam, znate li vi gde je Alabama".
Poslovično zadušno-palanačka javnost graknula je kako se, eto, Amerikanci diče svojim neznanjem. Napune svakom koš, a ne znaju gde je Slovenija. Džabe su im, jelte, sva zakucavanja, pobede i medalje.
To neznanje je, pored ostalog, posledica imperijalnog položaja američke košarke i njihove NBA lige u koju najbolji Evropljani idu kao što su varvari nekada išli u Rim. Ne znam zašto je ova vest bila tako visoko rangirana u izveštajima iz Madrida, ali očigledno da nije nevažna. Jer, ovako delujemo baš kao varvari prema civilizaciji, kada se najboljim košarkašima sveta podsmevamo zbog knjiškog, znanja ili neznanja. Jer gore od naslađivanja svojim neznanjem gore je samo nasladjivanje tuđim.
Srbi bar u košarci nikada nisu bili "varvari". Košarka je uvek važila za "sport intelektualaca". A intelektualac nije onaj ko se naslađuje neznanjem drugih. Pametni uvek više nauče od budala, nego budala od pametnih, reče jedan pametan čovek.
Ako bismo Amere još jednom pobedili u basketu, verujem da bi najmanje važno bilo gde je ta Alabama.
Tekst preuzet iz magazina "Nedeljnik".
