Vratili su se, probali prvo nešto malo usput (valja se), onda i rakijicu kod predsednika (dobra), posle malo prošetali po terasi između dva letnja potopa i otišli. Vratiće se oni opet, valjda sa istim sjajem metala na grudima, samo što će na onoj tračici umesto Budapest 2014 da piše Rio de... Tako nekako. Ima dana do tada. Nešto malo su uradili i ovog leta. Čuj, leta. Samo što nije pao sneg

Slabo divanim madžarski

Kažu da su Mađari, na čistom mađarskom, molili Žileta Gocića uoči finala: Brate, jel’ da nema jako. Kao ono kada smo kao klinci igrali „viktorije” iza zgrade, pa se dogovarali da nema šutiranja iz sve snage. Nego fino, na foru, pa u gol. Tako i bi, ali o tome nešto kasnije.

Žile je tamo Bog, zato su ga i pitali. Ne znam šta im je odgovorio. Možda nešto u fazonu: igrajte, bre. Na mađarskom. Džaba, kad su im se tresle gaće od prošlog petka uveče, od onda kada smo Crnogorce naučili da utakmica traje 32 minuta. Oni, ču’š mislili da traje 16. To me podseti na onaj štos o crnogorskom rekordu na 100 metara. Koliko je? Pa, 62 metra.

Dok se prisećam tog polufinala, nešto drugo mi pada na pamet. Čitam u najavama kako nesuđeni srpski zet Mlađan priča kako će oni nas da slome u trećoj i jel’te, poslednjoj, četvrtoj četvrtini. Snagom i do tada neviđenom pripremljenošću. Šta ono bi? Znači, od sada, kada krenete u kladionicu, skroz zamišljeni da li da stavite lovu na keca ili dvojku, prvo zovnite Mlađu. Onda igrajte kontra.

Još je nešto tada rekao nesuđeni finalista. Kaže da Srbiji mnogo nedostaje Vanja Udovičić. ‘Ajde, što bi rekao Zoran Radmilović, iliti Bili Piton kada je saznao šokantnu vest da je umro Pantelija. Ma koliko ono vezano za ministra Vanju bilo tačno, neću u to da ulazim, bato, nije lepo. Čovek je batalio vaterpolo, ima evo već godina i sada se preganja oko privatizacije i sličnih umotvorina. Isto bi bilo da je neko od naših pričao kako njima mnogo nedostaje Boris Zloković, jer njima na centru igraju neki Klikovac za koga sam čuo, i neki lik za koga nisam čuo. Nije im palo na pamet.

Ma, sve mi nešto simpatična ta utakmica. Setih se i Zdravkovog osmeha. Jeste i onaj Ćuletov šut bio smešan, ali, burazeru, nije lepo.

Jedan moj prijatelj, po zanimanju golman, nije se smejao kada mu je dao gol sa Slavije, onomad.

Ni Ćule, po zanimanju bacač dalekometnih projektila, nije se nasmejao kada je pogodio sa pola bazena. Nije ni zamerio. Kaže, Zdravko je dobar čovek i vrhunski golman. Miloše, kralju.

Dobar je dasa onaj Tibor Benedek. Pričao njegovima pred finale: Momci, mi smo prvaci sveta, ali ovi preko puta su najbolji na istom tom svetu. Oni mislili da se zeza, a čovek mrtav ozbiljan.

To je bilo za ručkom. Nešto malo kasnije smo se mi zezali. Nismo stali kod 6:1. Kod 12:6, već jesmo malo. Nije lepo, a ni pristojno.
E, zato smo najbolji.