Dominantni komentari u medijima, dan posle odigravanja 148. „večitog“ derbija su, huliganski ispadi i loš fudbal. Te dve stvari se naglašavaju kao nešto što nije nikada viđeno za vreme „svetkovine“ srpskog fudbala, a u stvari se to ponavlja iz meča u meč u kom koplja ukrštaju Crvena zvezda i Partizan
Šta se novo desilo na Derbiju?
Početak utakmice kasnio je 45 minuta zbog sukoba dve navijačke grupe na tribinama. Taj obračun je, u nekim momentima, delovao poprilično krvavo, a ni pripadnici žandarmerije nisu baš dobro prošli u pokušaju da smire situaciju. Čak je u pitanje dovedeno i samo odigravanje, a u igri su bile dve opcije: da se isprazne kompletne tribine i nastavi meč, ili da se utakmica odloži za 10 dana i igra pred praznim tribinama?!
Prvo pitanje koje se nameće je, zašto nije razmatrana opcija da se isprazni samo severna tribina, ona odakle su i krenuli incidenti? Zašto bi se praznili Zapad, veći deo Istoka i Jug, ako tamo nije bilo incidenata? Na stranu što realno ne bi bilo moguće isprazniti čitav stadion, ali zašto se nije ispraznila samo ta tribina? Možda zato što su na njoj Delije, ta „sveta krava“ i najskuplja reč srpskog fudbala.
Pred svaki veliki meč Crvene zvezde, domaći mediji naglašavaju značaj Delija. Kao da najvatrenije pristalice crveno-belih igraju, a ne neki igrači. Čak i ti isti akteri na terenu ne kriju da su za njihove pobede najzaslužnije Delije?! A zašto bi oni nešto drugo rekli kada i trener, pa i sami funkcioneri ističu da bez Delija ništa ne bi bilo moguće.
Kada imamo takav stav igrača, trenera, uprave, medija prema najvatrenijim navijačima nekog kluba, kako onda i da očekujemo da neki Derbi protekne u normalnoj atmosferi i da bude viđen dobar fudbal? Pošto su ti isti navijači toliko glorifikovani, oni prirodno smatraju da mogu da rade šta im je volja, a njihovu „hrabrost“ i „rešenost“ dodatno pojačava indolentan odnos države prema neredima na sportskim borilištima i to je plodno tle za kontinuirane incidente, što se godinama i događa, i to ne samo na Derbijima.
Što se tiče samih dešavanja na terenu, tek je tu jasno da od dobrog fudbala ništa ne može biti iz nekoliko razloga. Prvo što nema kvalitetnih igrača, jer ko god nešto vredi, momentalno ode „napolje“, pa oni koji ostanu i ne mogu bog zna šta da pruže. Ti isti igrači evidentno nemaju nikakvo samopuzdanje, kada toliko naglašavaju ulogu navijača, samim tim obevzređujući svoj kvalitet. To se vidi i na terenu, pošto više gledaju da ne naprave neku kardinalnu grešku, nego da izvedu dobar potez. K’o vele, ovako ih niko neće linčovati, a taj strah ide iz toga što uprave klubova sve dozvoljavaju navijačima, pa čak i da šamaraju te iste igrače.
Ako se slučajno i nađe neki igrač, koji bi da se istakne, napravi neki dobar potez za publiku, tu na scenu stupa trener, koji bi da „zatvori“ prilaze golu i da „čeka“ grešku protivnika. Pošto oba trenera tako razmišljaju, nevezano da li se zovu Nenad Lalatović, Zoran Milinković, Slaviša Stojanović, Marko Nikolić, Vuk Rašović, Aleksandar Janković, jasno je da rezultat mora da bude 0:0, a gol jedino može da padne ako neki igrač napravi tešku glupost (mada nije da se i to nije dešavalo u skorijoj istoriji Derbija), ali ni u tome nema neke lepote.
Ipak, jedn stvar zaslužuje pažnju i duboku analizu. Kako je moguće da i pored svega ovoga, Stadion „Rajko Mitić“ bude popunjen do poslednjeg mesta? Ostavimo na stranu Delije sa Severa i Grobare sa Juga, šta očekuje preostala većina gledalaca od Derbija? Zar je moguće da im iz godine u godinu zadovoljstvo predstavlja da gledaju „orgijanje huligana“ i nikakvu igru nekvalitetnih fudbalera? Mogli su da se vide čak i roditelji sa decom, stoga se postavlja pitanje kakva je to neodgovornost odvesti naslednike na „bojno polje“, gde im život realno visi o koncu?
Možda je ta većina glavni krivac za to što su dominantni komentari posle svakog derbija oni sa početka. Jer svojim masovnim prisustvom na Derbiju, koji odavno više nije ono što ga je i proslavilo, daju legitimitet onim ljudima što se nešto „pitaju“ da nastave da rade na ovaj način. Način koji nekome odgovara, a koji ubija naš fudbal.
Piše: Vladimir Vesić
