Pitanje regionalne fudbalske lige ponovo je dobilo na zamahu, a najnovija inicijativa potekla je iz Makedonije. Dok se u prvi plan stavljaju pitanje bezbednosti i eventualne prohodnosti u evro-kupove, možda bi, kroz primere pandanima iz košarke, rukometa i vaterpola, trebalo jasno definisati ciljeve te lige
Razmišljaj globalno, deluj regionalno, čuvaj lokalno
Da bi se postavili krajnji ciljevi, prvo treba videti koji bi bili motivi za stvaranje regionalne lige u fudbalu. Svi se slažu da bi ona morala da doprinese podizanju kvaliteta fudbala na ovim prostorima, što bi se postiglo jakim utakmicama. Takve utakmice podigle bi interesovanje, tribine bi bile punije, sponzora bi bilo više, a samim tim i novca, koji je očajnički potreban gotovo svim klubovima u regionu.
Ali, da li samo formiranje takve lige znači da će stvari ići tako glatko? Da se ne bi iznosile razne, proizvoljne pretpostavke, najbolje je videti kako je to rešeno u košarci, rukometu i vaterpolu. ABA liga postoji bezmalo 14 godina i ona je možda najreprezentativniji primer takvog udruživanja. U trenutku kada se formirala, bez srpskih klubova, okosnicu su činili nekadašnji evropski giganti Cibona, Split, Olimpija, Bosna, kao i Budućnost, koji su tada predstavljali neku snagu u Evropi. Kada su se 2004. uključili i srpski klubovi verovalo se da su slavni dani lige SFRJ tu pred nama.
Međutim, 14 godina kasnije, realnost je drugačija. Prvak Evrope Bosna se ugasila, kao i Hemofarm, osvajač 2005. Nekadašnji trostruki šampion Starog kontinenta Split, tada kao Jugoplastika i POP 84, sada predstavlja marginalnu pojavu u hrvatskoj košarci, jedva sastavljajući kraj sa krajem. Od nekada dva jaka tima Crvene zvezde i FMP-a, danas je ostao jedan – Crvena zvezda Telekom (ne fuzijom). Cibona je jedva izbegla stečaj, a i Partizan i Olimpija imaju grdne finansijske probleme. Dakle, zaključak je da regionalno takmičenje samo po sebi nije rešilo finansijsku sigurnost klubova, a samim tim oni su nestabilniji i nekvalitetniji nego ranije.
Isto se može konstatovati i za rukomet i vaterpolo. Doduše, ovo je tek prva sezona u vaterpolo ligi sa srpskim klubovima, ali i tu su uočene brojne slabosti. Prva i osnovna je u propraćenosti. Zar je moguće da u ligi, u kojoj učestvuju sedmostruki evropski šampioni Partizan i Mladost, jedan od najboljih evropskih klubova u proteklih 15 godina Jug, evropski šampion 2013. Crvena zvezda i vicešampion 2014. Radnički, sezonu ranije osvajač Evrokupa, kao i ultra bogato Primorje, ne privlači samo po sebi ogromnu pažnju? Da su tribine polupopunjene, da samo Arena sport, koju gleda mali broj ljudi u regionu, ima interes da otkupi TV prava? Zašto je to tako?
Ono što je zajedničko za rukomet i vaterpolo, a košarka je rešila tek pre par godina je činjenica da iz ovih liga nema direktne prohodnosti u evro-kupove, pa su samim tim i takmičarski beznačajne. Ali je mnogo važnije da se taj nedostatak ne nadoknađuje ozbiljnim nagradnim fondom, a novac je glavni „afrodizijak“ modernog sporta. Takođe za sve tri lige karakterističan je užasan marketing.
Dakle, da bi fudbalska regionalna liga imala neku budućnost, za početak bi morala da stvori uslove da se u njoj, makar dobro zaradi, pošto prohodnosti u evro-kupove neće biti bar prve dve, tri sezone. Problem je što se u sportu, širom regiona, i dalje ne razmišlja globalno, u prevodu - da je novac glavni rezultat (čast izuzecima poput zagrebačkog Dinama i Zdravka Mamića).
Nije dovoljno samo da se okupe neki klubovi, koji su nekada punili tribine, i da igraju utakmice pa da samim tim interesovanje momentalno poraste. U ABA ligi prve dve sezone bio je pun Pionir kada bi gostovali Split ili Cibona, ali oni danas uopšte ne privlače neko interesovanje. To rade samo vrhunske evropske ekipe na evroligaškim mečevima.
Isto može da se očekuje posle početnog zanosa kada zaigraju Dinamo – Crvena zvezda, ili Partizan – Hajduk. Osim zagrebačkog Dinama, Rijeke i koliko toliko Maribora, na ovom prostoru nema ekipe koja je u stanju da dočeka septembar u Evropi, tako da bi se i u toj ligi igrao, ne toliko kvalitetan fudbal i vrlo brzo bi prestalo interesovanje.
Zbog toga prvo što mora da se uradi je da se samo takmičenje učini atraktivnim. Stoga makedonski predlog uopšte nije loš. On podrazumeva da pored Eks Ju klubova igraju i oni iz Grčke, Turske, Bugarske i još nekih okolnih zemalja. Igralo bi se u terminu evropskog proleća i to bi mogao da bude pun pogodak, jer bi se otvorilo veliko tržište, privučeni brojni sponzori, a samim tim mogao bi da se napravi dobar nagradni fond i onda prohodnost u evro-kupove, u prvo vreme, ne bi ni bila potrebna.
A šta bi trebalo da bude konačan cilj? Da prvo naši najjači klubovi dođu do šanse da na terenu zarade ozbiljan novac, da razviju marketinške potencijale i da postanu stabilni. Time bi se napravila polazna osnova da srpski velikani utiču i na ostatak domaće scene, da i oni budu organizovaniji i konkurentniji. Samo ukoliko se promeni način razmišljanja ova liga ima budućnost. Treba razmišljati globalno, kao sav današnji svet, kako doći do novca. Zatim delovati regionalno, da se okupi što veći prostor, i na kraju, da se sačuva ono što imamo, da prvi i primarni interes budu domaći klubovi, da oni postanu jači.
Piše: Vladimir Vesić
